Blog Single Post

Dok sedim na terasi predivnog luksuznog Istarskog hotela, posmatram more i uživam u pogledu i lepoti kojom sam okružen, ne mogu da se ne setim trenutka u svom životu kad je ovako nešto bilo na nivou pustih snova.

Nekada davno, u sad već nekom prošlom životu, dok sam vodio piceriju koja me je odvela do bankrota, sećam se koliko sam patio što ne mogu svojoj deci, i pored ogromnog rada, truda i odricanja, da obezbedim jedno obično letovanje.

Biznis koji sam pokrenuo kako bih obezbedio koliku toliku sigurnost za svoju porodicu (od glumačkih honorara to nisam mogao jer su ili bili mali ili mi ih nisu isplaćivali) ne da mi nije obezbedio sigurnost nego me je odvajao od svega što mi je važno i uvlačio me je u život koji me nikada nije zanimao. I što je najgore od svega, da bih obezbedio plate za zaposlene i mogao da obavim nabavku namirnica za restoran, morao sam da tražim dodatne poslove kako bih zaradio novac da pokrijem taj deo, jer picerija je bila na mestu koje nije bilo prometno, uložili smo u nju mnogo i pozajmili još mnogo više, uzimali kredite za troškove koji su dolazili i za tri godine poslovanja nisam za sebe zaradio BUKVALNO ni jednu platu.

Ova terasa na kojoj sedim vratila me je u to vreme kad svojoj deci nisam mogao da obezbedim ne samo letovanje nego ni neke osnovne životne stvari. Stid koji sam osećao zbog svoje nesposobnosti da budem dobar otac i muž iz dana u dan je rastao. Promašenost s kojom sam živeo vodila me je često u očaj. Poniženje koje sam osećao pristajući na dodatne poslove i angažmane koji su bili ispod svakog nivoa, a sve sa ciljem da ublažim promašenost s kojom sam se saživeo, vodilo me je ka dnu.

Dok sam slušao svoje kolege koje su prepričavale doživljaje sa porodičnih putovanja ja sam ćutao i pitao se – da li ći i ja nekada u životu biti sposoban da to obezbedim svojoj porodici. Pitao sam se ali nisam verovao da je moguće. I nije bilo. Dugo. Veoma dugo. Sve dok nisam toliko pao i dok me pad nije razbio na najsitnije komadiće. Dok se nisam raspršio na sve strane i dok nisam shvatio da je došlo vreme ili da pronađem način da ustanem da se sastavim i da se vratim sebi ili da dignem ruke od svega i jednom za sva vremena prihvatim da ću da preživljavam.

Upravo je preživljavanje početna tačka s koje danas vodim učesnike svojih treninga na put životne transformacije.

Moj najveći pad je bio poziv na koji sam odgovorio. Moj najdublji ponor pokrenuo me je da pronađem rešenje za sebe i zato danas sva ta rešenja delim sa polaznicima svojih programa.

Znam da se mnogi prepoznaju u ovom tekstu i znam da mnogi od vas žele da urade nešto kvlitetno od svog života. Čak iako ne verujete da je moguće kao što ni ja nisam u jednoj fazi, znajte da je moguće.

Moguće je bankrotirati i opet ostati živ, i ne samo živ nego i nagrađen najdivnijim darovima.
Moguće je zalutati i ponovo pronaći put.
Moguće je napraviti pogrešan izbor profesije, partnera ili fakulteta i naučiti kako ponovo biti srećan.
Moguće je biti ogorčen, a ipak oprostiti.
Moguće je u jednoj fazi biti nesiguran a posle toga ne samo to prevazići već i učiti druge samopouzdanju.

Čitav moj rad sa ljudima zasniva se pored najkvalitetnijih upravo svetskih edukacijana mom ličnom iskustvu. Sve prepreke koje sam prevazišao daju mi sigurnost kad nekome ko ne veruje u sebe kažem da je moguće. I ne samo da mu kažem – ja to i znam.

Ja ne verujem u predavače koji prosipaju teoriju.

Najveći pokretači za mene su oni ljudi koji svojim primerom dokazuju šta je sve moguće. Zato sve ove godine neprestano pred sebe stavljam nove izazove, obavezujem se pred svojim pratiocima da ću ostvariti neki cilj (tako sam istrčao i svoj prvi polumaraton, a nakon tri godine i ceo maraton od 42 km, koji sam uživo prenosio preko svog instagrama).

Sve to radim da bih bio primer i podsticaj, da pokažem ljudima da može biti veoma teško, ali da su prepreke tu da ih prevaziđemo. Da sam u vreme svoje najveće patnje i zbunjenosti znao ovo što sam otkrivao i učio proteklih deceniju i više, bilo bi mi mnogo lakše. Ali onda ne bih bio tu da inspirišem druge i da ih ohrabrim da krenu putem svog uspeha i svoje radosti.

Prosperitet je ono što nam je svima dato, a igranje na malo je ono što smo naučili. Ako vam je dosta takve igre onda je pravo vreme da kažete sebi i svom životu DA!

Da nije bilo ponora u kom sam godinama boravio ja danas ne bih svakim delom svoga bića osećao zahvalnost što danas sedim ovde, na ovoj terasi, slušam more i u gotovo meditativnom stanju, u stanju duboke povezansti sa sobom, pišem ovaj tekst za koji verujem da može da bude poziv da se i vi vratite sebi i svom životu. A ako želite da uživo sa mnom radite na svom usupehu možda je pravi trenutak da dođete na moj naredni događaj.

Do tada, želim vam uspeh i radost na svakoj etapi vašeg puta.