Ne plaši se. To je samo promena.

Promena je jedino što je izvesno u našem životu. Svaki trenutak je promena. Dok čitate ove redove nešto se u vama ali i oko vas menja. Menjaju se godišnja doba, vremenski uslovi, smenjuju se dan i noć, menja nam se raspoloženje, menjamo svoj pogled, menjamo prijatelje, partnere, navike, ponekad zemlju u kojoj živimo. Ako se osvrnemo unazad shvatićemo da smo upravo i mi sami rezultat mnogih promena koje su se dešavale u nama ali i izvan nas, bilo da smo se svesno odlučivali da nešto menjamo, bilo da smo jednostavno reagovali na okolnosti koje su se dešavale. Važno je da smo svesni toga. Ta činjenica nam pomaže da razumemo sebe i sve ono što se u nama događa kada se stvari u našem životu menjaju ili kada mi želimo da menjamo nešto. Nekada se dešava da se možda i godinama nalazimo gotovo zarbljeni u nekim situacijama, okolnostima, odnosima, iz kojih ne znamo kako da izađemo. Osećamo da je vreme da nešto promenimo ali sama pomisao na nešto što bismo mogli da preduzmemo toliko nas uplaši, gotovo parališe, da se odlučujemo da nastavimo po starom i živimo kao i do sada jer je za razliku od novog, situacija u kojoj smo makar poznata i u njoj smo navikli da funkcionišemo. Zato ima mnogo onih koji godinama žive u strahu od onog što bi moglo da se desi ako se odluče na neki drugačiji korak. Zbog straha od nepoznatog rizikuju da ceo život prožive u osećanju promašenosti.

Kao neko ko je godinama živeo upravo tako, sa osećanjem promašenosti i večite osrednjosti bilo mi je nezamislivo da postoji neki drugačiji način od tog pukog životarenja. Plašio sam se da bih ako uradim nešto što zaista želim mogao da izgubim i to malo što imam. Strahovao sam da će mi se ionako nikakav život raspasti poput čaše a da će sitni komadići stakla moje duše raspršiti na sve strane. I ne samo da će staklo odleteti svuda unaokolo već postoji mogućnost da će i drugi zbog mojih novih odluka biti povređeni, da će ih moja promena gotovo poseći a to ne bih mogao da podnesem. Nisam shvatao da su svi ti strahovi bili vezani za sve ono što sam naučio i saznao o životu odrastajući i upijajući tuđa verovanja i tuđa ograničenja, poput sunđera:

Igraj na sigurno,

ne talasaj mnogo,

ne skreći suviše pažnju na sebe,

gledaj od čega se živi,

samo tebe čekaju,

ne zanosi se,

ne filozofiraj,

spusti se na zemlju,

kasno je sada,

gde bre ti živiš,

ko si ti da uspeš u tome?

Ko sam ja da uspem u tome? Ko sam ja da uspem u bilo čemu? Ko sam ja da budem ovo ili ono? A onda se jednog dana u mom životu sve izokrenulo. Jednoga dan nakon toliko rana, bola i muke desilo se dno koje sam tako jasno video i doživeo. Desio se lom koji svesno nisam tražio ali za kojim je moja duša vapila. Desio se preokret od kog se čitav moj svet izokrenuo naglavačke. I začudo, tada, kada sam dotakao dno života (i pakao i ponore) baš kao u dobroj staroj pesmi, ja sam zapravo dotakao onu drugu stranu svog bića, onu istinsku prirodu svog postojanja koja kaže da mi je život dat da ga živim i da se razvijam a ne da sečem sopstvene grane i igram na malo i sigurno. Pitanje koje sam godinama slušao KO SI TI DA USPEŠ samo po sebi se okrenulo u ISTINU koja je postala moj životni moto koji kaže: A KO SAM JA DA NE USPEM? Ko je odredio kako ću da živim? Ko je propisao bilo kome dokle može da stigne? Bog svakako nije. Ili Život, ako vam taj pojam više prija. Svakako iskra života koja je u nama tu je sa dobrim razlogom. Ne da bi se gasila već naprotiv, da bi sijala i da bismo joj mi u tome pomogli. Svetlost bića nam je data da je održavamo, da nam pokazuje put i da nastavimo da je prenosimo dalje do svih onih kod kojih je utihnula ili su zaboravili da je poseduju. Svojom promenom postajemo nosioci ne samo sopstvene već i promene sveta u kom živimo. Dajući sebi dozvolu da sijamo i da se razvijamo, mi i druge podsećamo da i oni mogu to isto. Razvijajmo se i napredujmo ne da bismo bilo bolji od drugih već da bismo svi zajedno ovaj svet činili boljim mestom za život. Ako želimo da se bilo šta promeni na bolje budimo hrabri da postanemo promena koju priželjkujemo, da živimo već sada to što želimo da se desi.

Na radionici Put Promene pojavila se devojka i podelila pred svima svoj bol zbog neprihvatanja sa kojim se dugi niz godina nosila. Osećanje da nije dovoljno dobra, da nije dovoljno lepa i da nema ono što joj je potrebno da bi bila srećna, zadovoljna i uspešna je nešto sa čim je navikla da živi. Ali trenutak kada je ustala i bila hrabra da pred svima progovori o svom strahu bio je onaj prvi, najvažniji korak. Suze su je gušile kad god bih joj postavio novo pitanje ali je i tada ostala hrabra i istrajala u svojoj nameri da se suoči sa svojim najdubljim strahovima. Samo nekoliko ključnih pitanja koje sam joj postavio bilo je dovoljno da dođe do svoje istine ali I da osvesti svu svoju lepotu, snagu i potencijal. Nije joj bilo lako da prihvati te svoje kvalitete za koje su joj govorili da ih nema ali njena hrabrost i istinska želja bili su jači od svega. Osmeh s kojim je sela nakon našeg mini koučinga vratio je nadu ne samo njej nego i svima koji su bili prisutni na ovoj radionici.

I zato, kad god se pokolebaš I kad se u strahu zapitaš KO SAM JA DA BUDEM TO I TO dozvoli sebi da čuješ glas koji te pita A KO SI TI DA TO NE BUDEŠ?

I ma kako bilo, kreni hrabro putem svog srca i svoje slobode. Ne igraj na sitno i ne gasi sopstvenu svetlost! Kreni odvažno na svoj PUT PROMENE! I sve što ti bude potrebno na tom putu znaj da će ti biti dato. Seti se uvek: to je samo promena!